Кућа Николе Драгићевића

Албум Пребиловаца, on October 19, said:

Драгићевићи су српска старјеничка породица у овом крају, чији су стари, прије више од 5 вијекова ударили темељ савременим Пребиловцима. Око 6о% свих Пребиловчана су Драгићевићи, разврстани у 10 братстава и толико презимена. Научник Јевто Дедијер, је почетком двадесетог вијека, у сусједној Лозници, забиљежио да је Драгићевиће "затекао Турчин" у Пребиловцима, приликом освајања Херцеговине. Пребиловачко предање каже да су Драгићевићи властелинског поријекла, да су имали кулу у Драчеву /испред Метковића/, одакле су, по доласку Турака, избјегли на своју баштину у Пребиловцима. Стари Драгић са три сина, Драгом, Билом и Стојаном првобитно се населио у сјевероисточном крају Дола, испод данашњих Пребиловаца. Остаци грађевина и данас ту стоје, а топоним се по њима зове Омеђине. По логици ствари презиме потиче од имена Драгић, како се звао родоначелник Драгићевића. Име је било заступљено у Херцеговини, по документима из средњег вијека. Браћа су подијелила До и сву другу земљу на три дијела. Данашњи Драгићевићи /или Драгићи/ су потомци Драге Драгићевића, као и Трипковићи, Брњашићи, Медићи и Кесо. Потомци Биле/=Прибила?/ Драгићевића су Ћирићи, Ждракановићи, Шарићи, Сухићи, Екмечићи и Драгићевићи из Лознице. Ово диференцирање интегралних Драгићевића траје од 17. до 19. вијека,а нова презимена настају по именима или надимцима родоначелника појединих породица. Најмлађи брат, Стојан Драгићевић се потурчио и добио надимак- презиме Грбеша. Он је имао женску дјецу и на мираз једне од његових ћерки се населио Шоше са Бивоља Брда. Грбеша је иначе, већи дио своје земље продао, пошто је на то био наведен преварно, од неког Косе /или Малокоса?/. Драго и Биле /или њихови непосредни потомци/ су направили кулу одн. чардак у центру данашњих Пребиловаца чији су сувласници касније постали Медићи, као сљедбеници Драге и Сухићи, као сљедбеници Биле. Једна грана Драгићевића- Драгића има породични надимак "Лилићи".Драгићевићи су од почетка имали куће у централном дијелу села, у присојној страни, испод пута/Драгића махала/. Временом су прелазили да стално живе у својим сточарским или "траварским" кућама, у брду, поред својих долова и пашњака. Тако су и настали пребиловачки засеоци Мрвићи и Брдо. На Брду, на сјеверној страни дола Мали зојмир становали су Драгићи- Лилићи, док су на супротној страни дола живјели Сухићи. Остали Драгићевићи- Драгићи су имали куће у засеоку Мрвићи, источно од Главиждола. Током вјекова Драгићевићи су се борили да очувају Пребиловце и својину над земљом. Један од њих је због тога ишао и у Цариград, да докаже права. На повратку, Турци су га удавили у везирском Травнику. Чувен је био Аћим Драгићевић /1763.-1823./, иза кога је остао топоним Аћимова башча. Очувани су дивни споменици на гробљу, подигут Аћиму и супрузи му Анђи. Лазар /Симе/ Драгићевић био је један од пребиловачких првака у времену херцеговачког устанка 1875.-78. Михо /Марка/ Драгићевић је био добровољац у српској војсци у Првом свјетском рату и послије рата се населио на добровољачком имању, у Руском селу код Кикинде. И Драгићевићи су страховито страдали у Другом свјетском рату. Усташе су у августу 1941. године поубијале скоро сву дјецу, дјевојке и жене, као и велики број одраслих мушкараца из братства Драгићевића /преживјело је 5 дјечака и једна страрија дјевојка/, чијих је 7 огњишта угашено у рату. Пред његовим крајем, у јединицама НОВЈ погинула су 4 млада Драгићевића. У јуну 1992. , све куће, зграде и покретна добра Драгићевића су уништени од стране хрватских власти. Од јесени 1999., Драгићевићи су у Пребиловцима обновили или изнова саградили 8 кућа. Крсна слава Драгићевића је Никољдан

Албум Пребиловаца, on October 19, said:

Ова кућа је 1941. године, као и сусједна изнад, припадала породици Ћук. Сматра се да пребиловачки Ћуци потичу из села Убоско, код Љубиња, одакле су прво дошли на читлук Ковачевића у Гњилишта, да би одатле прешли у Пребиловце, вјероватно у другој половини 18. вијека. Биле су двије породице Ћук у Пребиловцима 1941., Тодора /Периног/ и Раде/Јовиног/. Послије Првог свјетског рата, у Руско Село, код Кикинде преселила се породица Данила /Периног/ Ћука, солунског добровољца. Пребиловачки Ћуци славе Малу Госпојину. Од 13 Ћука, усташки покољ Пребиловчана, преживио је само Илија, син Тодора, који послије рата живио у Тасовчићима. Кућу је послије 1945. , купио Никола Тодоров Драгићевић.

Албум Пребиловаца, on October 19, said:

Породично огњиште Ћук /Јовиног/Раде, рођеног 1911., угасило се 1941. Раде је пред Видовдан, те године ухапшен од усташа у Стоцу, гдје се затекао из посјете тазбини у селу Пустипуси, код Љубиња. Послије мучења, убијен је на сам Видовдан, на Видовом пољу испод Стоца, заједно са још око 200 Срба. Усташе су убиле и Радину супругу Смиљку, рођ. Шушић, стару 26 година и дјецу Јовицу од 2 г и Марицу од 1 године. Њих су 6. августа живе бацили у Шурманачку јаму, код Међугорја. Свете мошти муч. Раде су пренијете у заједничку гробницу, на гробљу у Стоцу. Свете мошти мученика Смиљке, Јовице и Марице, су са моштима хиљада других, положене у крипту пребиловачке Спомен цркве. Ту су их, у јуну 1992., послије скрнављења, уништиле хрватске власти, које су исто вријеме спалиле и ову кућу.