Prkosni maslačak

Not selected for Google Earth or Google Maps after a second review [?]

Comments (7)

Marjan Kustera on April 7, 2013

Lep maslačak i dobar ,,makro,,Podržavam te!Kuki - F/L

emilyA on April 7, 2013

Beautiful shot!. L. Friendly greetings, Emily

Nikolić Zoran on April 12, 2013

Dobar ugao.

Like.

Pozdrav, Zoran.

sonjamar on April 12, 2013

Lepo.

LIKE

janamare26 on April 12, 2013

Divna slika.Podsetila me je na jednu veoma lepu priču koju je napislala Grozdana Olujić,priču o MASLAČKU.L+F.Pozdrav i svako dobro,Mirjana

Maslačak

U podnožju planine, nekada davno, rasla je četa suncokreta. Kakvi su to lepotani bili! Svi visoki, svi stasiti, svi uspravni! Sunce na nebu blistalo je od ponosa zbog svoje zlatne vojske. Od istoka ka zapadu, svakodnevno, putovalo je Sunce. Od istoka ka zapadu kretale su se zlatne glave njihovih vojnika prve godine, treće, sto treće. Već su i najstariji suncokreti u livadi zaboravili kada se njihov daleki predak zakleo na vernost nebeskom caru. A čemu i da pamte? Zar suncokreti ne postoje zato što postoji Sunce? -Bez ne bi bilo ni suncokreta!- reče glavati poglavica zlatnog plemena, dok su se suncokreti, kao jedan, pokretali ka istoku: Sunce se baš rađalo izlazeći iz reke. -Bez Sunca ne bi bilo ni plavocveta, ni ivančica, ni belih rada, ni bulki!- pevala su u glas šarena livadska deca, odbijajući da slušaju gunđanja susetke repe, koja je sa gnušanjem Posmatrala beskorisne livadske lepotane, ponavljajući: -Koješta, drage moje! Koješta! Sunce je značajno samo onima b e z korena! Mi, koji imamo koren, možemo i bez njega!- gnevna i sama sebi dovoljna repa se još dublje zari u zemlju, gluva za pesmu livade, slepa za sunčev sjaj, ne želeći čak ni da čuje povlađivanje livadskog puža koji je pred zlatnom najezdom sunca hitro bežao u kućicu. -Sunce je jedan okrutni ubica!- puž je duboko žalio trave i cveće, leptire i suncokrete: nisu imali gde da pobegnu, gde da se sklone. Ali, suncokreti nisu ni želeli da se sklanjaju. Pod vrelim okom svoga cara rasli su i jačali, verno sledeći sunčev hod svi, sem jednog nedavno rođenog mališana. Bio je tako mali, tako mali suncokret da u početku niko i ne obrati pažnju na njega. -Neka ga, priučiće se!- reče jedan od suseda, a suncokretova mama od stida saže glavu. Dugačiji, nekako čudan bio je najmlađi sin. Uvek zamišljen, uvek zagledan u daljinu, izbegavao je igre braće i sestara, odbijao je da sledi sunčev hod. -Zašto bi baš s v i morali da rade i s t o?- govorio je, i umesto da sledi Sunce pratio let vilinog-konjica i prolaženje vetra kroz travu. Tri brda u dolini, kao tri prozračna mehura sapunice, privlačila su ga više od svega. Bio je spreman da sluša čak i pesmu potoka koji je sebe nazivao rekom. Igra cveća u livadi i neumorno tumaranje mrava zanimali su ga više od kretanja sunca po nebu. U redu! Beliko je i moćno Sunce! Ali, zašto zbog njega postati slep za sve ostalo? Zašto do smrti stajati na jednom mestu beran zakletvi nekakvog dalekog pretka? Niz kičmu malog suncokreta prođe jeza: nije neka naročita sreća roditi se kao suncokret! -Kao patuljak-suncokret!- ispravi ga jedan od braće, a mama se trže. Ne pamti da je ikada neki suncokret odbio da sledi sunce! Niti da se rodio tako malen i svojevoljan! A da nevolja bude veća-jedva da je i rastao od silnog razmišljanja i radoznalosti. Ostali sinovi i kćeri već su joj dopirali do pojasa, a mališan tek se od zemlje odigao. Ali je zato bio lep i zlatan, zlatastiji i nežniji od ostalih. U ponoć i u podnenjihao se, pevušeći na vetru koji mu je donosio priče sa sve četiri strane sveta. Koliko je samo čuda na zemlji! Mališa se u uho pretvarao čim bi vetar šušnuo u polju suncokreta i, sav uzbuđen, slušao o talasima Južnog mora, o pticama i ribama zlatnih krila, o prozračnim ledenim bregovima u čijim nedrima, kao u dvorcima od kristala, spavaju beli medvedi i vile srebrnih kosa, čekajući polarnu svetlost da ih probudi. Ta svetlost podseća na blesak duge, na tihi i tužni sjaj meseca. Više od svega mali suncokret je voleo noć! Glasovi livade utišavali su se u noći i šaputanje trava bilo je jedva čujno. Od žbuna do žbuna prenosio je svitac svoju srebrnu svetlost na mahove paleći i gaseći svetiljku koja je čak i vetar uspela da začara. Tiho, sasvim tiho prolazio je kroz usnule redove suncokreta. Mali suncokret je bdio, uzalud pokušavajući da probudi braću. Zvezdane staze neba nisu ih zanimale. Nisu mogli ni da zamisle jabuku meseca okačenu o najviši jablan. -Koješta pričaš!- govorili su i saginjale glave čim bi cunce uskočilo u reku. –Car sunce moćnije je i lepše od svih! Zna se to od pamtiveka! Duboko u sebi mali suncokret je znao da su braća bila u pravu. Ali, zvuci i boje noći terale su mu san sa očiju i, dok su braća spavala, on je podizao svoje zlatasto lišće uvis diveći se sporom i svečanom mesečevom hodu kroz srebrne ponore neba. Šta sve ne bi dao da može da se otkine lagan, kao oblak, poleti ka bisernoj mesečevoj svetlosti od koje mu zastaje dah! Šta sve ne bi video, šta doživeo tamo gore! Postoje u livadi i sitni žuti cvetovi čije glavice postaju srebrne i lagane kad ostare, otkidaju se i lete k nebu. Ali, koji je još suncokret poleteo u visine? Koji je to želeo? „Sa mnom nešto nije u redu!“- pomisli mali suncokret i prope se na prste u želji da poraste i stigne braću koja su majci već bila do uha. Ali, ma koliko da se propinjao – nije rastao. A nije se, ukoliko ga majka ne bi naterala, ni okretao za suncem. Ostali suncokreti sad su već otvoreno pokazivali svoje negodovanje. Ko je još video suncokret tako patuljast i neozbiljan? Šta on ima sa mesecom? Šta ga se tiču zvezde na nebu? Neka požuri i poraste kao i ostali! Uskoro počinju letnje žege. Ne poraste li na vreme, ostaće zauvek malen. Nezadovoljno su tresli glavama suncokreti, a sunce žarilo na svom bezbrižnom putu od istoka ka zapadu. Je li čudo što mališan postade još potišteniji? Šta hoće braća od njega. Kao da on ne bi želeo da poraste! Bunio se mališan s vremena na vreme, ali duboko u sebi znao je da to nije tačno: nije kao ostali! Suncokret koji umesto sunca prati mesec, ima li išta crnje i gore? Rešio se mali suncokret da nađe leka svojoj muci. Obrati se travama za savet. Trave su stari prijatelji. Ali trave nisu znale okretanja za suncem: nisu mu mogle pomoći! Tada mališan upita potok šta da radi. Ali, hitri brbljivac i ne pokuša da mu odgovori. Žurio je ka moru. More sve zna: najveće je na svetu, ali ga vetar, ipak, pokreće. Upita mali suncokret vetra šta da čini. -Ti, koji svuda zaviruješ morao bi znati kako da porastem!- šapnu mališan pokorno sagibajući glavu, a vetar se nasmeja: -Pa, porastao si!- reče. –Nijedan m a s l a č a k nije veći od tebe! -Maslačak?- ne verujući uzviknu mama suncokret. -Maslačak?- ponovila su braća njen uzvik. -Maslačak?- uzviknuo je i brkati poglavica zlatne sunčeve vojske. Odjednom je sve postalo jasno: patuljasti rast mališana, i njegovo odbijanje da sledi sunčev hod. Ali odkuda maslačak u polju suncokreta? -Maslačak?- šaputao je mali suncokret, osećajući kako mu se od te reči vrti u glavi. Sada je bar znao svoje pravo ime! Ali, biti maslačak sam samcijat na svetu, je li to neka sreća? Mališana je sve više obuhvatala tuga. Oseti kako od nje biva sve prozirniji, sve tanji, kao vetar lak i hitar. A onda na glavi maslačka, kao slatka kiša, pade noć. Kako je prodorno mirisala livada u noći! Sneno treptale zvezde! Kao džinovski svitac crnim ponorima neba lutao Mesec! Sam u nebu, on se osmehnu maslačku samome u polju. Pozva ga da dođe k njemu: biće im lepše, biće im veselije udvoje! Mesec se spuštao sve niže da bi maslačak lakše stigao k njemu. Neka se ne plaši! Neka krene! Zar je drugo mališan i želeo? Lagano, gotovo nečujno, otkide se maslačak od zemlje, prisloni za trenutak svoju srebrnu glavicu uz obraz mame suncokreta, a zatim kao krilat polete uvis! Vidi li ga ko? Ču li? Ježio se mališan pri pomisli da bi ga mogli zaustaviti, ali suncokreti su spavali, svi do jednoga! A trave? Spavale su i trave. Jedino je u noći potok bio budan, ali zauzet sopstvenim brbljanjem nije imao vremena da vidi kako maslačak, srebrn i prozračan sve brže leti ka Mesecu i zvezdama, i sam nalik na svetlucavu, mladu zvezdu, najnežniju od svih.

Pan Kartsonakis on April 12, 2013

A wonderful photo! Well done Congratulations!!!!......…. ...... ..…I LIKE ..6 and FAVORITE. 3……..………….Greetings from HELLAS(GREECE)

ТАЈГА on April 14, 2013

Што пркосни, баш се фино наместио :)

Sign up to comment. Sign in if you already did it.

Photo details

  • Uploaded on April 7, 2013
  • © All Rights Reserved
    by Sassa Rancic
    • Camera: NIKON COOLPIX P310
    • Taken on 2013/04/04 16:37:17
    • Exposure: 0.001s (1/800)
    • Focal Length: 7.20mm
    • F/Stop: f/3.300
    • ISO Speed: ISO100
    • Exposure Bias: 0.00 EV
    • No flash

Groups